Razgovor sa Prof. dr Mirjanom Franceško, dekanom Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, objavljen u časopisu "NIN", br. 3103, od 17. juna, 2010. godine:

Zar nismo svi na istom zadatku: izgraditi i pružiti kvalitetno visoko obrazovanje mlade generacije?
 

Nešto o sagovorniku i instituciji na čijem je čelu:

Prof. dr Mirjana Franceško je nakon dvadeset godina rada na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bila pred izazovom osmisliti savremene studijske programe koji prate potrebe razvoja društva, na novoj privatnoj visokoškolskoj instituciji. Ovaj izazov prihvatila je sa velikom odgovornošću i entuzijazmom. Zajedno sa osnivačem i brojnim kolegama četiri godine izgrađuje Fakultet za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, sa željom da u našem društvu postoji ova ustanova u kojoj se stvara i prenosi znanje kroz naučnoistraživački rad i savremeni  nastavni proces. Ovakvim pristupom, uloženim ličnim kompetencijama i radom, institucija na čijem je čelu, dobila je akreditaciju u prvom ciklusu i otvorila je sebi put za dalje unapređenje svoga rada. O svom iskustvu profesora, instituciji u kojoj radi i aktuelnim temama, kazuje sa željom da se prepoznaju zajednički problemi i da se kroz saradnju svih onih koji se bave ovim odgovornim i značajnim poslom izgradi kvalitetno visoko obrazovanje

Pitanje: Kako sagledavate opšte tendencije razvoja visokog obrazovanja?

Odgovor:   Burni događaji kroz koje prolazimo poslednjih desetak godina u reformi visokog obrazovanja  i potreba da se, sumira vlastito iskustvo i iskustvo kolega, navode čoveka da pomno razmišlja o svojim stavovima i ulozi koju ima u tom procesu. Nimalo jednostavan zadatak u okolnostima nedovoljno jasne globalne orijentacije u pogledu pravca daljeg razvoja obrazovanja.
Šta nam u tim okolnostima preostaje? Rekla bih, vlastito određenje ustanove i pojedinaca u pogledu izgrađivanja kvaliteta visokog obrazovanja. Izrečenim ne zastupam subjektivnu orijentaciju izvan sistema opštih društvenih vrednosti, nego njihovu konkretizaciju u vidu jasno definisane poslovne politike i postignuća visokoškolske ustanove, zvala se ona fakultet, univerzitet, visoka škola, akademija.

Pitanje: Kako bi ukratko konkretizovali poslovnu orijentaciju ustanove u kojoj radite?

Odgovor:  Napomenula bih da to nije bio lak zadatak. Njegova realizacija zahtevala je vreme, analizu kako šireg društvenog sistema vrednosti, tako i praćenja vrednosti i potencijala nastavničkog kadra naše ustanove. To je bio preduslov da se formuliše realna poslovna polika koju možemo ostvarivati iz dana u dan i kroz koju će se usklađivati lični, organizacioni i društveni interesi.Četiri godine smo radili na tome i danas možemo reći da je naša poslovna politika sadržana u praćenju duha vremena uz poštovanje tradicionalnih vrednosit i dosadašnjeg iskustva.

Pitanje: Možete li  malo detaljnije da obrazložite?

Odgovor:  Naravno. Potrebno je pri tome razmišljati na tri nivoa: značenja, instrumenata kako ostvarivati poslovnu politiku i samih ishoda. Za nas praćenje duha vremena znači: osmisliti savremene studijske programe, redefinisati uloge nastavnika i studenata, pratiti savremenu literaturu, uspostaviti saradnju sa drugim institucijama u zemlji i inostranstvu, uključiti se u naučne tokove i slično. Poštovanje tradicionalnih vrednosti  i dosadašnjeg iskustva, su neophodni temelji na kojima se može graditi novi duh vremena. Tradicionalne vrednosti sadržane su u značaju koji se pridaje obrazovanju, ulozi profesora, poštovanju dosadašnjeg iskustva i rada nastavnika koji iza sebe imaju godine i godine rada na fakultetu, ali i iskustva onih nastavnika koji su niz godina proveli u praksi, a sada su prenosioci znanja sa posebnim izazovom, kako napraviti spoj između teorije i prakse.  

Pitanje: Spomenuli ste da je poseban izazov odrediti način ili instrumente kako realizovati poslovnu politiku?

Odgovor:  Tačno. Na prvom mestu istakla bih da je to izgrađivanje jednog novog načina odnosa između profesora i studenata. Pri tome promene se ne odnose samo na profesore nego bi trebale da se odnose i na studente. Sa stanovišta profesora najveći izazov je razdvojiti kriterijume procene znanja i načina komunikacije sa studentima. Kada je reč o kriterijumima oni moraju biti realno visoki, zasnovani sa jedne strane na zahtevima nauke i struke, a sa druge strane na kapacitetima, predznanjima i načinu života mladih generacija. Kriterijumi za procenu znanja moraju studentima biti jasni, te mi praktikujemo da na početku svakog kursa studentima damo informacione liste gde je u pisanoj formi naznačen plan rada, način ocenjivanja predispitnih i ispitnih aktivnosti, očekivanja, literatura i slično.
Naravno jedan od ključnih momenata je doslednost u sprovođenju definisanih kriterijuma, što podrazumeva svojevrsan vid profesorske, a i studentske discipline. Sa druge strane, poseban izazov je izgrađivanje odnosa profesora prema studentima. Taj odnos mora biti topao, podržavajući, što ne znači popuštajući. Ako profesor izgradi ovakav vid odnosa topline i poverenja, njegovi kriterijumi procene postignuća studenti će prihvatiti kao korisnu orijentaciju. Naravno ovakav odnos ne zavisi samo od profesora nego i od studenata. Studenti svojim načinom komunikacije i odnosom prema studiranju i profesorima mogu značajno doprineti izgrađivanju odnosa zasnovanog na međusobnom poštovanju i poverenju.      

Pitanje: Pored odnosa profesor student, da li bi još nešto istakli kao značajnu novinu u nastavnom procesu?

Odgovor:  To je zaista veoma složeno pitanje. Pri razmišljanju kako da vam odgovorim nalazim se pred posebnim izazovom šta izdvojiti kao najvažnije. Za mene je to osmišljavanje kako znanja, nastavne sadržaje, teorije... približiti studentima na zanimljiv način. Ono što smo mi osmislili podstaknuti ovim zadatkom je da studente izvedemo iz učionica. Tako na primer, naši studenti su u proteklih šest meseci posetili zatvorske ustanove, sud, gerontološki centar, “Dečije selo” u Sremskoj Kamenici, Sajam, berzu, imali su vežbe u Kliničkom centru Vojvodine, učili posao u cilju sprovođenja prakse u preko trideset kompanija u zemlji, poput Coca-Cole, Tarketa, Sajma, DDOR-a itd. Naravno ono što želim istaći je da ove posete ne organizujemo kako bi bili zanimljivi i privlačni studentima, nego zato što je to način da im znanja prenosima na konkretan i zanimljiv način. To znači da ovakav vid nastave podrazumeva svojevrstan vid pripreme, kao i analizu onoga što su videli i doživeli sa stanovišta različitih teorijskih pristupa.
U nastavi se stalno mora osmišljavati kako da studenti budu aktivni učesnici, a ne pasivni slušaoci. Jedan od načina inoviranja nastavnog procesa je simulacija nekih aktivnosti o kojima čitaju iz knjiga. Tako, na primer, u našoj školi organizovali  smo simulaciju suđena gde su studenti kroz igranje uloga mogli da se suoče sa izazovima njihovog budućeg zanimanja. Moram da kažem da smo u tome uživali svi i mnogo toga naučili i mi koji nismo pravnici po struci. Takođe, naši studenti su edukovani za vođenje psiholoških radionica i sproveli su niz ovih aktivnosti u srednjim školama gde su mlađe kolege učili kako da reaguju asertivno, kako da biraju svoje buduće zanimanje, kako da rešavaju konflikte i slično. Smatram, a to su studenti i izjavili, da se iskustva poput gore navedenih, nikada ne zaboravljaju.  

Pitanje: Kako postići da mladi uče sa razumevanjem?

Odgovor:  Dobro pitanje na koje svakodnevno tražimo odgovor. Ono što mislim da je veoma važno je osmišljavanje problemskih zadataka za samostalan i grupni rada, umesto pukog prepisivanja seminarskih radova, insistirati na povezivanju različitih sadržaja, stimulisanju da oni sami prepoznaju primere koji “potvrđuju” datu teoriju bilo u praksi ili rezultatima naučnih radova… .itd. Dakle, mogućnosti su neogračene, a zajedničko obeležje svih ovih aktivnosti je da mladi razmišljaju, preuzimaju odgovornost i postignuti uspeh dožive kao vlastito postignuće i način potvrđivanja svojih sposobnosti. Kroz takav rad i mi nastavnici možemo mnogo naučiti od naših studenata i o našim studentima.    

Pitanje: Vratimo se na početak: Šta bi bili ishodi vaše poslovne politike, kako ste to istakli na početku našeg razgovora; na šta ste pri tome mislili?

Odgovor:  Krajnji ishodi su osposobljenost mladih za zanimanja budućnosti, dakle za one kompetencije za koje će društvo morati da pokaže interes, ali i koje će na ličnom planu mladima doneti osećaj zadovoljstva, sigurnosti, mogućnosti kvalitetnijeg života, bržeg prilagođavanja promenama, uklapanja u šire evropske tokove i slično. Međutim, kada je reč o nastavnom procesu nije dovoljno i opravdano govoriti samo o krajnjem ishodima. Rad sa mladima podrazumeva stalno praćenje njihovog postignuća i odnosa prema studiranju, profesorima, sadržajima ustanovi… što se postiže sprovođenjem procesa evaluacije. Na našoj školi mi sprovodimo proces evaluacije dva puta godišnje za svaki semester, analiziramo odgovore naših studenata i njih tretiramo kao jednu od okosnica za dalje unapređenje kvaliteta nastavnog procesa i rada ustanove u celini. Pored ovih (mekih, subjektivnih) kriterijuma procene kvaliteta rada zasnovanih na zadovoljstvu studenata i zaposlenih, potrebno je analizirati i (objektivne, tvrde) kriterijume, kao što je postignuće studenata, pri čemu je poseban izazov definisati parametre procene. Na primer, parametri mogu biti: distribucija ocena, izlaznost na ispitima, prosečan uspeh, broj objavljenih radova nastavnika i sl.  

Pitanje: Aktuelna teme proteklih meseci je inicijativa za promenu Zakona o visokom obrazovanju. Koji je vaš stav o toj inicijativi i nekim konkretnim predlozima?

Odgovor:  Dobro ste postavili pitanje promene Zakona o obrazovanju zato što je napravljena takva klima da će se zaista menjati Zakon u celini. Naime, dat je predlog za promenu veoma velikog broja članova Zakona o obrazovanju što prevazilazi značenje termina “izmene i dopune”. U javnost se izašlo sa nekim komentarima, i rekla bih neopreznim novinarskim interpretacijama koji su zaista doveli do pometnje i uznemirenosti mladih, njihovih roditelja, nastavnika, osnivača…
Tako na primer, u novinama su osvanuli naslovi da po “novom” Zakonu studenti sa privatnih fakulteta neće moći raditi kao sudije, advokati i tužioci. To se ne spominje ni u jednom predlogu izmene zakona. Pominju se dodatni standardi za školovanje lekara, pravnika i pedagoga, ali ti standardi bi važili kako za državne, tako i za privatne visokoškolske institucije. Dakle, sa ovakvim izjavama zaista treba biti veoma oprezan, jer su u suprotnom nesagledive posledice - gubitak poverenja u celokupno visokoobrazovanje, sa pitanjem šta mi to hoćemo. Nadalje, postavlja se pitanja zašto se sada nakon završenog prvog kruga akreditacije nastoje redefinisati vrlo strogi standardi koje smo usvojili kao orijentaciju u svom radu. Zar to nije zbunjujuće i iscrpljujuće da se stalno bavite prestruktuiranjima suštinskih stvari i nikada nemate dovoljno vremena da dostižete dalje unapređujete kvaliteta? Ipak možemo biti zadovoljni, što je na kraju preovladao glas struke, razuma i iskustva, te predlog izmene Zakona o obrazovanju koji je predložila Vlada, sadrži niz konkretizacija onih pitanja koja su tražila dodatna tumačenja ili otvarala niz nedoumica pri sprovođenju u praksi.

Pitanje: Da li bi istakli još nešto u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju?

Odgovor:  Ono što je najvažnije je da dopune Zakona o visokom obrazovanju nisu dovoljne da regulišu postojeće probleme, bez donošenja Nacionalnog okvira kvalifikacija i sa njim usklađenih zakona i podzakonskih akata, koji regulišu, kako oblast obrazovanja (na primer: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja), tako i sferu rada. Imamo danas situaciju da se stepeni visokog obrazovanja ne prepoznanju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i to molim vas, u situaciji ogromne nezaposlenosti. Imamo situaciju da se nastoje novi nivoi visokog obrazovanja prevesti u stari sistem kategorizacije stručne spreme, što je neadekvatno i rekla bih nemoguće. Osnovni zadatak je sačiniti novu kategorizaciju nivoa stručne spreme usklađenu sa nivoima visokog obrazovanja i to hitno! Sadašnjim stanjem stvari rekla bih da se olako odričemo ljudskog kapitala u čije obrazovanje smo kao zajednica uložili ogromna sredstva, duhovna i materjalna.

Takođe smatram, da oblik svojine ne bi trebao da bude osnova diferencijacije visokoškolskih institucija, nego da u zakonskoj regulativi treba da dominira orijentacija i diferencijacija zasnovana na kvalitetu rada visokoškolskih institucija, na način na koji je verifikovala Akreditaciona komisija Ministrstva prosvete Republike Srbije, kao i na osnovu praćenja realizacije nastavnog procesa i kvaliteta stečenih kompetencija studenata potvrđenih u praksi. Mislim da nedvosmislena orijentacija pri izmeni zakona o visokom obrazovanju mora biti unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja u pravom značenju te reči. To će se postići samo ako se razmatraju zajednički problemi visokog obrazovanja, bez favorizovanja bilo koje kategorije institucija i orijentacije da se kratkoročno izlazi u susret raznim vidovima pritisaka.

Postavila bih suštinsko pitanje: Zar nismo svi koji smo uplovili u vode visokog obrazovanja na istom zadatku? Bavimo se mladima, unapređujemo njihova znanja, pružamo im modele i životne orijentacije. Mi na našoj instituciji stvorili smo šansu za zaposlenje preko šezdeset doktora nauka i trideset mladih saradnika u nastavi, čiji je zajednički zadatak prenošenje znanja. Smatram da su ovi kadrovi, sadašnji i budući intelektualci ove zemlje koji imaju šansu da ostvare svoje kompetencije obrazujući mlade, zajedno sa studentima,  naše najveće bogatstvo. To je naš doprinos unapređenju obrazovanja i razvoja društva u celini.  

U Novom Sadu, 10. jun, 2010. godine