Razgovor sa Prof. dr Tamašem Korhecom, profesorom Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, objavljen u časopisu "NIN", br. 3114, od 02. septembra, 2010. godine:

STUDIRANJE PRAVA – KAKO IZABRATI PRAV(N)I?
 

Razgovor sa Prof dr Tamašem Korhecom profesorom Upravnog i ustavnog prava na Fakultetu za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, o aktuelnim pitanjima studija prava u Srbiji.

Pitanje: Manje upućenom građaninu uopšte nije  lako da se orijentiše u srbijanskom visokom školstvu, sa jedne strane postoje državni univerziteti , fakulteti više stručne škole, dok sa druge strane postoji veliki broj novih visokoškolskih ustanova koji se nadmeću za studente. Pravni fakulteti, zajedno sa raznim ekonomskim fekultetima i programima spadaju u grupu ustanova gde je ponuda izrazito velika, kako ocenjujete situaciju i položaj vašeg fakulteta u svemu tome?

Odgovor:  U pravu ste. U ovoj deceniji visoko obrazovanje u Srbiji se značajno promenilo. Uz državne fakultete pojavio se veliki broj privatnih ustanova, pod raznim nazivima - često zbunjujućim, u različitim organizacionim oblicima, sa različitim ambicijama i ozbiljnošću. Slika je stvarno šarolika, ima svakako neozbiljnih ustanova, bez kvalifikovanog profesorskog kadra, kvalitetnog programa i tehničkih uslova, ove ustanove su nastale prvenstveno da bi njihovi vlasnici ostvarili brzu i veliku zaradu, gde sticanje znanja u veština, dugoročno opstajanje ustanove nije opredeljujući faktor. No  ima privatnih ustanova koji su nastali da bi obogatili ponudu u okviru visokog obrazovanja, da bi pružili nešto što državni fakultulteti ne mogu ili ne žele da pruže svojim studentima. Osnivanje i rad ovih ustanova predstavlja pravi potencijal za celokupno društvo.

Što se tiče pravnih fakulteta, njihov relativno velik broj na tržištu nije teško objasniti. Sa jedne strane, pravna profesija spada u tražene na tržištu, diplomirani pravnici mogu da se lako zaposle u celokupnom državnom aparatu ali i u delu privatnog sektora. Naš pravni sistem je izrazito dinamičan, u procesu značajnog preobražaja stoga korisno pravničko znanje često nedostaje.   Sa druge strane studije prava ne zahtevaju skupocenu opremu, laboratorije, i druge izrazito skupa tehnička sredstva, stoga sa relativno manja ulaganja u opremu i prostor se mogu stvoriti uslovi za kvalitetno studiranje. 

Proces akreditacije visokošolskih ustanova i dozvola za rad predstavljaju neku vrstu filtera u pogledu kvaliteta ustanove, iako novi i noviji krugovi akreditacije su nešto devalvirali i ovaj proces. Mislim da svaki budući student prava trebao da izdvoji dovoljno pažnje i vremena da se uveri u to da li je određena ustanova dobila akreditaciju, kada i za koji studijski program, odnosno da li ima trajnu dozvolu za rad.  Sve to predstavlja prilično pouzdanu  garanciju da je visokoškolska ustanova osposobljena za kvalitetan rad, da je stečena diploma validna i korisna. Ponosan sam da je naša ustanova akreditovana među prvima u Vojvodini i to pre mnogih državnog fakulteta i da su svi studijski programi akreditovani, te da smo dobili i posebnu dozvolu za rad. Svaki student bi trebao da proveri kako stoje ostale ustanove u ovom pogledu, nije dovoljno poverovati reklamama i pogledati cenu semestra, vredi posvetiti malo veću pažnju tome. 

Pitanje: Postoji mišljenje ili možda  predrasuda da je razlika između državnih i privatnih pravnih fakulteta u tome da na državnom treba učiti za diplomu a na privatnim platiti školarinu, u kojoj meri je to tačno?

Odgovor:  Ovakva  ili slična razmišljanja su rezultat poluistina i namerne dezinformacije. Prvo, prema mojim saznanjima i iskustvima ima privatnih pravnih fakulteta gde nivo, kvalitet  nastave i rad sa studentima je ispod potrebnog minimuma. U ovim ustanovama diplomu stiču studenti koji sa takvim znanjem  ne bi smeli raditi kao pravnici to je činjenica, kao i da neki od ovih ustanova i nemaju dozvolu za rad i akreditovani studijski program. Dakle, postojanje i rad ovih ustanova je svakako doprinelo tome da se svi privatni pravni fakulteti guraju u isti koš i diskredituju. Sa druge strane takozvani državni pravni fakulteti su direktno zainteresovani da se privatna konkurencija predstavi u što tamnijem svetlu. Naime državni fakulteti ostvaruju značajan izvor svog finansiranja preko samofinansirajućih studenata, koji plaćaju školarinu slično kao i studenti privatnih pravnih fakulteta. Ne treba zaboraviti da na primer da ogromna većina studenata na prvoj godini pravnog fakulteta Univerziteta u Novom sadu spada u grupu  samofinansirajućih studenata i od njihovog broja zavisi i deo zarade profesora na tom fakultetu. Nije čudo dakle da je interes profesora na državnim pravnim fakultetima da sve privatne pravne fakultultete proglase za štampariju diploma. Možda je oscilacija u kvalitetu nešto veća, ali kao što se i državni pravni fakulteti bitno razlikuju međusobno u kvalitetu nastave i kriterijumima, tako i privatni. Kao, što zbog ogromne korupcionaške afere na državnom pravnom fakultetu u Kragujevcu ne trebamo izvlačiti zaključke za državni pravni fakultet u Novom Sadu, tako eventualno poklanjanje diplome na jednom neakreditovanom privatnom pravnom fakultetu ne treba da bude razlog za zaključke u vezi fakulteta gde sam ja zaposlen.

Pitanje: Šta je prednost vašeg fakulteta u odnosu na državne i druge privatne pravne fakultete, šta konkretno pružate studentima što drugi ne nude?

Odgovor:  Sa ovim pitajem ste potrefili u suštinu stvari. Naime, svako može uopšteno da kaže sve naj-naj o sebi, ali ako to nije potkrepljeno činjenicama, argumentima i dokazima sve do ne deluje uverljivo.  Ako kažem da je naša ustanova, odnosno studiji prava na Fakultetu za pravni poslovne studije kvalitetna i po mnogo čemu bolja od konkurencije onda ovu ambicioznu izjavu temeljim na sledećem:

Kao prvo, za razliku od većine državnih pravnih fakulteta naša ustanova se u mnogo većem obimu prilagodila takozvanim Bolonjskim principima studiranja, tojest sistemu koji želi da osavremeni studije i obezbedi standardizaciju akademskih studija u celoj Evropi. Prihvatanje Bolonjskih principa dovodi do toga da postajemo kompatibilini sa fakultetima širom Evrope, obezbeđuje se široka mogućnost razmene studenata i profesora, nastavak studiranja u inostranstvu, kompatibilnost diploma i zvanja, široka upotrebljivost stečenog znanja i veština širom Evrope. Državni fakulteti su decenijama obrazovali pravnike na isti način, izolovano od svetskih i posebno evropskih trendova i zbog toga oni ni do dana današnjeg nisu uspeli da promene način razmišljanja, izvođenja nastave, ispitivanja itd. Naš fakultet je u tome bio mnogo uspešniji jer smo stvarali program, utvrdili pravila studiranja, izvođenje nastave u vreme kada je Bolonjski proces već započet i u našoj. Tvrdim da je naš fakultet osposobljen da pruži sve prednosti koji proizilaze iz bolonjskih principa studiranja: jednosemestralni predmeti, kontinuirani rad sa studentima sa postepenim savladavanjem gradiva, vrednovanje različitih aktivnosti studenata tokom cele školske godine, s čime se rasterećuje student od stresa  u ispitnom roku, različiti oblici provere znanja studenta: kolokvijum, seminarski radovi, pismeni ispiti, testovi itd.  Sve u svemu, našim studentima prava pružamo sve prednosti studiranja prema Bolonjskim principima.

Kao drugo, prednost naše visoke škole i studija prava se ogleda i u tome, da smo uspeli da izgradimo jak obrazovni kadar. Broj stalno zaposlenih profesora i asistenata na katedri za pravo je blizu dvadeset. Rukovodstvo je uložilo veliki napor da okupi kvalitetan obrazovni kadar za studije prava, a ne prosto da formalno ispuni zakonske uslove. Kao poseban kvalitet naših profesora bi istakao da je više nas svoje postidplomske studije završilo i doktorat stekao u inostranstvu na engleskom jeziku, na uvaženim univerzitetima, što garantuje da su naši profesori u toku na najmodernijim kretanjima u pravu, i pravnoj nauci,  da imamo širinu i ne krećemo se u uskim nacionalnim okvirima. Nažalost tokom devedesetih godina, naša zemlja se samoizolovala, većina profesora prava na državnim univerzitetima nije napisla ni jedan naučni rad koji je objavljen u renomiranom naučnom časopisu na engleskom, na sreću za profesore naše ustanove profesore to nije karakteristično. Osim toga, imamo profesore prava sa izrazito bogatim iskustvom u državnom aparatu, dakle ljude koji su pravničko znanje stekli tako da su sami kreirali pravni sistem a ne samo čitajući teoretske rasprave. Naprimer ja sam deset godina bio član pokrajinske vlade Vojvodine i to zadužen za pravnu normatvu i opštu upravu, što je neprocenjivo iskustvo kada je reč u živom pravo i to želim u potpunosti preneti svojim studentima. Ali nisam ja jedini sa ovakvim iskustvom, tu je i profesor Radosavljević, bivši potpredsednik pokrajinske vlade i profesor Teofilović, prvi ombudsman u našoj državi pionir ove institucije u Srbiji.  Nažalost na ostalim pravnim fakultetima dominiraju profesori, koji su iz studentskh klupa postali asistenti pa profesori, sa koje pozicije često nemate priliku da se upoznate sa „živim“ u „stvarnim“ pravom, i niste u mogućnosti da studentima uvek date korisna znanja i veštine. U tome smo mi znatno bolji.

U Novom Sadu, 02. septembar, 2010. godine